Мр Владимир Туфегџић је име које у правосудним круговима изазива поштовање. Са више од три деценије искуства у правосуђу, као адвокат и судија у предметима организованог криминала и корупције Основног кривичног суда у Скопљу, изградио је каријеру засновану на знању, доследности и личном интегритету. Рођен у Нишу, животни пут га је још у раном детињству довео у Скопље. Због пословних обавеза родитеља, породица се сели у град који ће постати његов дом — град у ком ће одрастати, учити, сазревати и у ком ће, на крају, и остати. Основно и средње образовање стицао је у Скопљу, на српском језику, у школама које су тада биле део југословенског образовног система: „Вера Циривири Трена“, „Владимир Назор“ и престижној гимназији „Орце Николов“. Сва сведочанства и документа добијали су на српском језику, али наставу нису похађали само Срби — учионице су биле простор заједништва, у којем су се сусретале различите националности, а темељ свега било је другарство. Та другарства, каже, трају и дан-данас. Биле су то седамдесете и осамдесете године прошлог века. Није било мобилних телефона, али су родитељи увек знали где су им деца. Професори нису били само предавачи — били су васпитачи, педагози и психолози у једном. Строги, али праведни. И у то време, професор је увек био у праву. Гимназија „Орце Николов“ важила је за једну од најбољих у Скопљу. Кроз њене клупе прошли су бројни људи који су касније обележили друштвени, културни и политички живот земље. Било је то, како Владимир данас каже, позитивно време — позитивног живота и позитивних узора за младе. Из данашње перспективе, то доба делује готово нереално. Као својеврсна ренесанса — у знању, у култури, у људима. Време квалитетног образовања, без подела, са отвореним хоризонтима и снажном вером у знање. После гимназије, образовање наставља на Правном факултету у Скопљу. За избор кривичног права, уз осмех каже, „криви“ су његови професори — Ђорђе Марјановић, Светомир Шкарић и Владо Камбовски. Људи који су оставили дубок траг и усмерили га ка позиву којим се бави већ 34 године. Одговорно тврди да је то време било праведније него данас. И тада је политика имала утицај, али се, како каже, знао ред. Младима поручује да је стална едукација неопходна и да време уложено у знање никада није узалуд потрошено. А када је реч о националној припадности, сматра да се она најбоље чува тако што човек постане угледан и препознатљив у друштву у ком живи — у било којој држави. Да остави траг иза себе.

Притиснете овде за линк од видеото.